---

15/07/2005

Lekciju o tranziciji još nijesmo naučili

Iako su reforme u Srbiji i Crnoj Gori tekle nešto drugačijim tempom, ne postoje neke drastične razlike, a obje imaju iste slabe tačke: sporo prestruktuiranje velikih preduzeća i veliku nezaposlenost

Još nijesmo naučili jednu od najvažnijih lekcija iz iskustva onih najnaprednijih zemalja u tranziciji – da u reformama koj emoraju biti brze, ne smije biti zastoja i raznih »vrdanja«. Alternativa nije tzv. »stop go« politika već čvrst kurs raskida sa prošlošću. to se mora imati u vidu pri svim daljim promjenama. A kad je o njima riječ i  našem približavanju EU, dobro je što neraščišćeni odnosi izmedju Serbije i Crne Gore nemaju prevelikog uticaja na ekonomiju. Ekonomski tokovi se manje više odvijaju normalno. Nadam se da će se uskoro uspostaviti i direktan platni promet izmedju Sebije i Crne Gore, ističe u intervjuu za ekonometar dr Nikola Fabris, docent na beogradskom Ekonomskom fakultetu.  

Često se može čuti da je različit nivo reformi u Srbiji i Crnoj Gori. Koje su osnovne razlike?

Činjenica je da su reforme tekle nešto drugačijim tempom u Srbiji i Crnoj Gori, ali pak tu ne postoje neke drastične razlike. Mora se imati u vidu da je sam tempo njihovih reformi diktirala i drugačija privredna i uopšte ekonomska situacija. Srbija je relativno veća zemlja sa razvijenijom industrijom dok je Crna Gora relativno mala i prije svega orijentisana na uslužni sektor. Najveća i najvidljivija razlika tiče se monetarnog sistema. Poznato je da je Crna Gora od 2.novembra 1999. uvela najprije dvovalutni sistem sa dinarom i njemačkom markom, da bi godinu dana kasnije marka postala sredstvo plaćanja. Sa uvodjenjem evra ova valuta postaje isključivo nacionalno sredstvo plaćanja. Takav pristup dao je nesporno dobre rezultate. Jedan od najvidljivijih je da ona više nema problem inflacije koja je već tri godine zaredom jednocifrena. U ovoj godini ona će takodje biti jednocifrena uz opadajuću stopu. Srbija i dalje muku muči sa inflacijom i spada u grupu evropskih zemalja sa najvišom stopom inflacije.  

S druge strane, Crna Gora je nešto odlučnije išla u reformu spoljnotrgovisnkog režima, što je i sasvim logično. Naime, pošto je riječ o manjoj ekonomiji kojoj je potrebno dosta uvoznih proizvoda, to je i crnogorski spoljnotrgovinski sistem nešto liberalniji od srpskog. Kad je riječ o privatizaicji, ona je u Crnoj Gori tekla nešto brže nego u Srbiji, ali se to može objasniti manjim brojem preduzeća i manjim brojem problema u ovom domenu. Takodje, u Crnoj Gori su brže krenule i neke reforme u poreskom sistemu pa je tako ona uvela PDV gotovo dvije godine prije Srbije. Medjutim, Srbija je na neki način otišla dalje u privlačenju stranih direktnih investicija. To se može objasniti boljim zakonodavnim okvirom i daljim poreskim olakšicama koje su ponudjene stranim investitorima.  

Slabe tačke  

Koje su najslabije tačke srpskih i crnogroskih reformi i što se tu može izmijeniti?

I Srbija i Crna Gora imaju slične probleme i dvije najslabije tačke: veoma sporo prestruktuirisanje velikih preduzeća i velika nezaposlenost. U Srbiji je privatizovano nekoliki hiljada, uglavnom malih preduzeća, što može da stvori privid da ove promjene idu brzo i da su uspješne. Medjutim, problem nije u nekoliko hiljada malih preduzeća već u 70-tak velikih, sa velikim brojem zapsolenih. To su ona preduzeća koja se nalaze na listi Vlade Srbije za prestruktuiranje po posebnom programu. Koliko je meni poznato, sa te liste privatizovana su samo dva rpeduzeća u cjelosti i nekoliko preduzeća u djelovima.  

Što treba raditi sa ovim preduzećima? Potrebno je najprije treba odvojiti osnovne djelatnosti od pomoćnih. Kad se preduzeće razbije na nekoliko manjih djelova, lakše ih je privatizovati, pogotovu zdrava jezgra. Bolje je da zdravo jezgro opstane a da se ugasi ono što nema nikakvu perspektivu. Ukoliko ništa drugo nije moguće, treba prodati imovinu takvih rpeduzeća i tako dati šansu nekome da sa njom otpočne neki sličan posao. To je i šansa da tu ostane bar dio radnika, jer za većinu tu više nema posla.  

Druga slaba tačka je velika nezaposlenost. Pošto je stopa nezaposlenosti u Crnoj Gori oko 22 posto, a u Srbiji oko 29 posto, jasno jeda je ona izuzetno visoka u obje republike. Pošto se od ražave ne može očekivati da se ona javlja kao poslodavac i da zapošljava, njen posao je kreiranje stimulativnog poslovnog ambijenta z anovo zapošljavanje.  

Šta se konkretno može uraditi?

Potrebno je izvršiti potpunu deregulaciju ekonomskog poslovanja uz bitno smanjenje administrativnih procedura. na taj način se smanjuju troškovi preduzećima. dobar potez u tom smislu učinjen je u Srbiji otvaranjem Agencije za registraciju preduzeća. Sada preduzeća može da se registruju na jednom mjestu za sedam dana. Ali, da bi se stimulisano novo zapošljavanje potrebno je dalje smanjiti poreze i doprinose. Iako su nameti na zarade u Srbiji manji nego u Crnoj Gori, oni su još uvijek više nego u nekim zemljama u okruženju.  

Podrazumijevaju se i dalje poreske olakšice upravo za anovo zapošljavanje. Tome bi pogodovale i niže kamate jer sadašnje otežavaju investicije, pa samim tim i otvaranje novih radnih mjesta. Zatim, dobro bi bilo ako bi se pojednostavila procedura za dobijanje licenci i sertifikata. Neka naša istraživanja su pokazala da često preduzeća i ne znaju koja sva dokumenta treba podnijeti, kome sve treba da se jave, pa se zato gubi podosta vremena a sve to košta.  

Različita zaduženost  

Kad je riječ o spoljnim dugovima, Crna Gora je u boljem položaju od Srbije. Da li Srbiji prijeti dužnička kriza?

Razlike u stepenu zaduženosti su veoma velike. Spoljni dug Crne Gore iznosi oko 500 miliona evra, dok je dug Srbije oko 13 milijardi dolara. Prava paralela može se povući ako se posmatra relativno učešće ovih dugova u društvenom proizvodu. A taj snimak pokazuje da je učešće spoljnjeg duga Crne Gore u njenom društvenom proizvodu oko 32,5 posto, dok taj procenat u Srbij iznosi oko 60 posto. Po ovom indikatoru Crna Gora je na granici izmedju nisko zaduženih i umjereno zaduženih zemalja. Srbija se nalahzi na granici izmedju umjereno zaduženih i visoko zaduženih zemalja.  

Crna Gora je u mnogo povoljnijoj situaciji i zbog toga što su rate oje stižu na otplatu narednih godina ravnomjerno rasporedjene. A već i činjenica da će godišnje tek dva do tri posto njenog bruto domaćeg proizvoda odlaziti na otplatu spljnog duga kazuje da Crnoj Gori ne prijeti dužnička kriza. U tom pogledu Srbija je u bitno različitoj situaciji jer joj u periodu od 2006. do 2010. stižu na otplatu rate koje teže više od milijardu dolara godišnje. Zato joj potencijalno prijeti dužnička kriza ukoliko se ne budu ostvarivale relativno visoke stope rasta društvenog proizvoda, od najmanje pet posto godišnje, kao i projektovani rast izvoza.  

Različiti su i stepeni zaduženosti?

Razloge različite zaduženosti u dvije republike nije teško dokučiti. Srbija je uzimala više rkedita za svoja velika preduzeća, poput EPS-a ili recimo željeznice. Osim što se znatno manje zaduživala, Crna Gora je sredinom 90-tih na medjunarodnom sekundarnom tržištu kapitala u potpunsoti otkupila svoj dug prema Lndonskom klubu, i to po cijeni koja je za šest do sedam puta bila manja od realne vrijednosti. Tako da Crna Gora uopšte nema dug prema Londonskom klubu, za razliku od Srbije. U izvjesnoj mejri za Srbiju je olakšavajuća okolnost to što bi u ovoj godini, u skladu sa dogovorom sa zemljama potpisnicima Pariskog kluba, moglo da joj se otpiše 15 posto duga prema ovom klubu. Medjutim, otpis ovog duga povezan je sa uspješnom realizacijom trogodišnjeg aranžmana sa MMF. Ovaj aranžman je, kao što je poznato, trebalo da bude okončan u ovogodišnjem maju ali je zbog neispunjavanja kriterijuma, i to uglavnom u Srbiji, prolongiran za šest mjeseci.  

Iskustvo sa evrom  

U Crnoj Gori dobro funkcioniše evro. I u Srbiji ima onih koji smatraju da bi ga i ovdje treblao uvesti kao zvaničnu valutu. Kada bi, po vašem mišljenju, bio najbolji trenutak za to?

To jeste aktuelno pitanje zato što su se upravo pojavile dileme i diskusije o tome kada je najbolje uvesti evro. Po meni, za Srbiju je jedina opcija da se ne žuri sa tim, nego da to ide prirodnim tokom, nakon što postane članica EU. Podsjetiću s tim u vezi da se moguća dva scenarija uvodjenja evra. Prvi je kad zemlja postane članica EU, a ddruga je tzv. unilateralne dolarizacija, odnosno eurizacija. Ova druga opcija ne bi bila dobra za Srbiju već i zbog toga što ona nije u situaciji koja obično nalaže dolarizaciju, odnosno uvodjenje strane valute kao nacionalnog sredstva plaćanja. Unilateralna eurizacija se, neima, preporučuje prije svega malim i visoko otvorenim zemljama. Taj bi kriteirjum nekako i mogao da se zadovolji za razliku od sljedećeg, a to je da imate izraženu makroekonomsku nestabilnost i hiperinflaciju. Dakle, zemljama u kojima je došlo do totalnog gubitka kredibiliteta kreatora ekonomske politike i u kojima hiperinflacija dugo traje, preporučuje se ovakva mjera. Srbija nije u takvoj situaciji. Osim toga, ona ne bi mnogo dobila ni sa aspekta sadašnje dosta visoke inflacije. Razlog je jednostavan – uvodjenje evra ne obara trenutno inflaciju, već je to proces koji traje čeitri-pet godina.  

Kakva su svjetska iskustva u tom pogledu?

Uvodjenje evra preporučuje se veoma malim zemljama, često su to mirko zemlje, jer se mora računati da se time gubi emisiona dobit. Naime, to bi značilo da bi Srbija morala da povuče iz opticaja kompletnu količinu dinara i da iz deviznih rezervi pusti na tržište evro. Za Srbiju bi to značilo potpuni gubitak deviznih rezervi zato što je u opticaju jako velika količina novca. Crna Gora je relativno mala zemlja i u trenutku kad je to uradjeno novčana masa je težila oko 90 miliona njemačkih maraka. ovčana masa u Srbiji iznosi oko milijardu dolara. Znači, izgubile bi se devizne rezerve i Srbija više ne bi mogla da preko emisije novca ostvaruje tzv. emisionu dobit. Sve su to razlozi zbog kojih bi u Srbiji evro treblao uvesti po onoj prvoj opciji, nakon što postane članica EU, ispuni kriterijume iz Mastrihta, i sve što uz to ide. To bi praktično značilo da na evro, kao na zvaničnu valutu, ne bi moglo da se računa u narednih deset godina.